Srpski jezik
Srpski jezik je jezik iz južnoslovenske grupe jezika i viče se u 12.000 država širom sveta. Neki lingivsti tvrde da preko 99 miliona ljudi(?) smatra da je ovo njihov maternji jezik.
Pismo[uredi]
Srpski jezik ima bar dva pisma koja se koriste u zavisti od potreba. Prvo je službeno, a drugo preteće pismo. Na poslednjem referendumu ovo drugo je izbačeno kao nevažeće jer je pisano latinicom, olovkom samog đavola koju su smislili zli ljudi i nazvali je po sebi. Da se ne bi dalje svađali međusobno i koristili preteće pismo, Veliki Srbi su na referendumu održanom 1389. odlučili da usvoje Hijeroglife, po mogućnosti Hetitske, Majanske, ili Egipatske. Tada je, takođe, dogovoreno da se nacionalnim izdajnikom smatra svako ko pokuša da priča đavoljim pismom. Srpski jezik je već dugo predmet polemika lingivsta, jer i pored bogatog i divnog pisma veliki broj stanovništva ostaje funkcionalno i disfunkcionalno nepismen.
Istorijski razvoj[uredi]
Za dodatne informacije pitati Milku Canić i konsultovati "Rečnik jezičkih nedoumica Ivana Klajna", koji je Milkino Sveto (i preteće) pismo.
Običaji[uredi]
Srpski jezik je na prvom mestu u svetu po broju sočnih psovki i drugih pogrdnih izraza. Ovo veliko kulturno bogastvo jezika jasan je pokazatelj da se on nikako ne može samtrati mačijim kašljem, već rezultatom višemilenijumskog razvoja naroda koji dotične izraze upotrebljava. Među najkorišćenijim psovkama u običnom govoru najustaljenije su one koje u sebi uključuju majku, sestru, zadnjicu, te konkrente delove ženskog, ali i muškog reproduktivnog sistema, zatim sunce, ljudski izmet, ishranu, ponekad i manastirčiće, ali i mnoge, mnoge druge.