Humor

Izvor: Нециклопедија
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Kako je nastala Srbija

Mnogo pre nego što smo dobili korupciju, Grci su imali mit po kome su Nebeska i Zemaljska Srbija bile izmešane, pa je vladao haos. Dok su srpske demokratske snage, scile i haribde, lomile koplja oko toga kako da se stane na kraj tom haotizmu, iz istoga su se izdvojili boginja koja se odazivala na ime Geja, što na bratskom grčkom znači - zemlja, i bog Uran, iliti - nebo. Kao takvi, a sve u skladu sa demokratskim principima kojima i danas težimo, njih dvoje su izrodili male bogčiće. Ti mali bogčići su imali sve osobine današnjih malih bogova, pa ne čudi što su im tata Uran i mama Geja tepali: "mali, naši titančići". Kad su mali titančići počeli da stasavaju, nose gajbice, preuzimaju upravne odbore, valjaju cigarete i opojna sredstva, nameštaju tendere, i vrše druge oblike demokratske vlasti, postali su opasnost za svoje stvoritelje, pa su ih oni kao takve zatvorili u podzemlje (*1). Tako je pored Nebeske i Zemaljske, nastala i podzemna Srbija kao najorganizovaniji oblik demokratskog društva u Srbiji kako onda, tako i danas. Kako je proticalo ono što je i pre Ajnštajna bilo relativno, jer se Grcima odazivalo na - hronos, a Srbima na - vreme, jedan od titana po imenu Hronos, izlazi iz podzemlja i oslobađa ostalu braću i sestre. Dok se Uran računao koliko glasova treba da pokrade na sledećim demokratskim izborima, Hronos uspeva da mu pomrsi te račune, tako što ga baca na đubrište istorije i raspisuje tender za izgradnju svog đubrišta istorije, na koje ga istim postupkom baca njegovo, ne samo ruku, delo, koje mu se odazivalo na - sine, iako se zvalo Zevs. Tako je nastala i ona naša narodna: "Hrani psa da te ujede!" Što se tiče nastanka srpskih Bogova, i dan danas bismo mogli da se zakunemo da se ništa nije promenilo i da je Grčim mitomanima svaka na mestu. Ali kad su počeli da nam tumače postanak nas kao onoga što se danas na televiziji naziva razularenom masom, biračkim telom, rajom, bagrom, suficitom, bedom, siromaštvom, kolateralom bele kuge, narodom, i ostalim pogrdnim imenima, morali smo da im kažemo istorijsko - ne. Po toj teoriji smo i kao Srbi i kao ljudi nastali tako što smo nikli iz zemlje poput maslačkova, belih rada, kopriva, korova i ostalog zeleniša. Pa su i sami posumnjavši u nešto tako neprikladno tvrdili da nas je titan Prometej napravio od gline, a Atina nam je udahnula dušu. Ne može se reći da nam ova ideja o bezgrešnom začeću Srba nije prijala. Ali, kakvi bismo mi Srbi bili kad bismo dozvolili Zevsu da našeg stvoritelja Prometeja, okuje gvozdenim lancima za jednu stenu na Kavkazu, i kao takvog ga servira ptičurini koja je obožavala da mu svakog dana kljucka jetru. Mada nije daleko od istine da je tako nastala ona naša narodna: "Pojedoše mi džigericu." Možemo da poverujemo da je Prometej iz prevelike ljubavi prema Srbima zastranio u krivično delo krađe vatre, pa je zamerivši se nevladinim organizacijama za zaštitu divljih zveri, uhvatio diljeg bika i dao nam ga da zlostavljamo tako što ćemo ga upregnuti. Ali da ga i pored svega što je učinio za srpstvo, od stradalništva ne spasu srpski heroji i njihovi jataci, nego neki tamo Herakle, to je nešto što ni najveći srpski euroskeptici ne mogu da prihvate zdravo za gotovo. Nije nam preostalo ništa drugo nego da se zahvalimo braći Grcima na bezuspešnom bavljenu nama i našim postanjem. Naš predsednik nije ni stigao da im se preko televizije izvine, a mi smo počeli da razmišljamo svojom glavom, kojom prilikom smo kao po nekom, sve do ovog trenutka, nepisanom pravilu videli svoga Boga. Kad smo napisali pravilo, ostalo je još samo da ga obrazložimo. Dakle. Na početku ne beše ništa. A u sred toga ništa beše Bog. U sred te pustoši, Bog se, za razliku od poštenih Srba danas, nije mirio sa zatečenim stanjem, nego se osvrnuo oko sebe u potrazi za bilo čim što bi imalo svojstva bogodanosti. I tako je ugledao mnoštvo srpskih Voždova koje je sve do jednog krasila bogomdanost. Voždovi su mu se prestavili ovim redom: Prvi vođa Srba (čije nam se ime nije čitko urezalo u pamćenje), ali se zna da je bio sin kneza Dervana, koji nas je, u sedmom veku, doveo na Balkan; Pa, Višeslav, knez (posle 780); Za njim, Radoslav, knez (osmi i deveti vek); Potom, Prosigoj, knez (822-836), sin Radoslavov. I dalje ovim redom: Vlastimir, knez (836-863), sin Prosigojev; Mutimir, knez (863-891), sin Vlastimirov; Pribislav Mutimirović, knez (891-892), sin Mutimirov; Petar Gojniković, knez (892-917), sin Mutimirovog brata Gojnika; Pavle Branović, knez (917-920), unuk Mutimirov, od sina Brana; Zaharija Pribislavljević, veliki župan (920-924), sin Pribislavov; Srbija pod Bugarskom (924–931); ^aslav Klonimirović, knez (931-960); Tihomir, knez (960–980); Ljutomir, knez (980–1003); Ljutomirov sin, (ime nepoznato) knez (1003–1030); Ljutovit, knez (1030–1070); Vukan, župan (1091-1112), veliki župan (1112-1118); Građanski rat (1106–1120); Uroš Prvi, veliki župan (1143-1146), sinovac Vukanov; Uroš Drugi Prvoslav, veliki župan (1146-1155); Desa, župan (1155-1162), veliki župan (1162-1165); (?) Uroš Drugi, veliki župan (1156–1162); (?) Beloš, veliki župan (1162.); Tihomir, veliki župan (1165-1166); Stefan Nemanja, veliki župan (1166-1196); Stefan Nemanjić (Stefan Prvovenčani), veliki župan (1196-1202) i (1204-1217), kralj (1217-1228); Vukan Nemanjić, veliki župan (1202-1204); Radoslav, kralj (1228-1234); Vladislav, kralj (1234-1243); Uroš Prvi, kralj (1243-1276); Dragutin, kralj Srbije (1276-1282), kralj Srema (1282-1316); Vladislav Drugi, kralj Srema (1316-1325), sin Dragutinov; Milutin (Uroš Drugi), kralj Srbije (1282-1321); Stefan Dečanski (Uroš Treći), kralj Srbije (1321-1331); Stefan Uroš ^etvrti Dušan, kralj Srbije (1331-1345), car (1345-1355); Uroš, car (1355-1371); Simeon Siniša, car Epira (1359-1372); Vukašin Mrnjavčević, kralj (1365-1371); Marko Mrnjavčević, kralj (1371-1395); Lazar Hrebeljanović, knez (1371-1389); Vuk Branković, gospodar Kosova (1371-1398); Jovan Uroš, car (1372-1373), sin cara Simeona (Siniše); Stefan Lazarević, knez (1389-1402), despot (1402-1427); Đurađ Branković, despot Srbije (1427-1456); Lazar Branković, despot Srbije (1456-1458); Stefan Branković, despot Srbije (1458); Stefan Tomašević, kraljević Bosne i despot Srbije (1458-1459); Srbija pod Otomanskim carstvom (1459–1804); Vuk Grgurević, despot Srbije (1471-1485); Đorđe Branković, despot Srbije (1486-1496); Jovan Branković, despot Srbije (1496-1502); Ivaniš Berislav, despot Srbije (1504-1514); Stevan Berislav, despot Srbije (1520-1535); Jovan Nenad, samozvani srpski car (1526-1527); Radič Božić, despot Srbije (1527-1528); Pavle Bakić, despot Srbije (1537); Stefan Štiljanović, despot Srbije (1537-1540); Jovan Monasterlija, podvojvoda Srba u Austriji (1691-1706); General Odijer, privremeni upravnik Srbije (1718-1720); Aleksandar od Virtemberga, guverner Srbije (1720-1733); Đorđe Petrović (Karađorće), vožd (1804-1813); Srbija pod Otomanskim carstvom (1813–1815); Miloš Obrenović, knez Srbije (1815-1839) i (1858-1860); Milan Obrenović, knez Srbije (1839); Mihailo Obrenović, knez Srbije (1839-1842); Aleksandar Karađorđević, knez Srbije (1842-1858); Stevan Šupljikac, vojvoda Srpske Vojvodine (1848); Josif Rajačić, upravitelj Srpske Vojvodine (1848-1849); Mihailo Obrenović, knez Srbije (1860-1868); namesnici (1868-1872): Milivoje Blaznavac, Jovan Ristić, Jovan Gavrilović; Milan Obrenović, knez Srbije (1872-1882), kralj (1882-1889); Namesnici (1889-1893): Jovan Ristić, Kosta Protić, Jovan Belimarković; Aleksandar Obrenović, kralj Srbije (1893-1903); Petar Prvi Karađorđević, kralj Srbije (1903-1918); Milan Aćimović, predsednik komesarske uprave Srbije 1941; Milan Nedić, predsednik Vlade nacionalnog spasa Srbije (1941-1944); Srbija nije imala vladara (1945–1974); Dragoslav Marković, predsednik Srbije (1974-1978); Dobrivoje Vidić, predsednik Srbije (1978-1982); Nikola Ljubičić, predsednik Srbije (1982-1984); Dušan ^krebić, predsednik Srbije (1984-1986); Ivan Stambolić, predsednik Srbije (1986-1987); Petar Gračanin, predsednik Srbije (1987-1989); Slobodan Milošević, predsednik Srbije (1989-1997); Milan Milutinović, predsednik Srbije (1997-2002); Vršioci dužnosti predsednika/predsednice Srbije (2002-2004): Nataša Mićić, Vojislav Mihailović, Predrag Marković; Boris Tadić, predsednik Srbije (2004). Kad su srpski Voždovi ugledali svoga Boga, odmah su izašli sa zahtevom da im se dodeli okruženje u vidu dole zemlja gore nebo, pa ovde potok tamo cvet, pa do Tokija, i sve tako u stilu srpskih poskočica. Bog se, u čudu, češkao po onome što je prvo sebi stvorio, a što je poznatije kao - brada, dok su srpski voždovi voždili žestoke diskusije oko svojih zahteva: Srbiju sa Kosovom - bez Kosova, Srbija sa klimom - rasklimatizovanu, Srbiju sa Krajinom - bez Ukrajine… Srbiju, Srbiju i samo Srbiju, jer mi kad tuđe nećemo, svoje ne damo… ako bi nam tako dragi Bog pomogao! Dojadi Bogu ta galama te on prestavši sa češkanjem, u nameri da ućutka srpske voždove, pljesnu tako snažno božjim rukama, da je izazvao ono što se danas u nauci naziva Veliki Prasak. I tako je, mnogo pre nego i sam narod, nastala ona narodna prema kojoj je Veliki Prasak – Velika Srbija. Eto, tako je nama dragi Bog pomogao da dođemo do teritorije. Koju smo sada mogli da gubimo, dobijamo, osvajamo, izdajemo, branimo, cinkarimo, špijamo, i na kraju bud-zašto rasprodajemo.

...nastaviće se...