Хумор

Извор: Нециклопедија

Како је настала Србија

Много пре него што смо добили корупцију, Грци су имали мит по коме су Небеска и Земаљска Србија биле измешане, па је владао хаос. Док су српске демократске снаге, сциле и харибде, ломиле копља око тога како да се стане на крај том хаотизму, из истога су се издвојили богиња која се одазивала на име Геја, што на братском грчком значи - земља, и бог Уран, илити - небо. Као такви, а све у складу са демократским принципима којима и данас тежимо, њих двоје су изродили мале богчиће. Ти мали богчићи су имали све особине данашњих малих богова, па не чуди што су им тата Уран и мама Геја тепали: "мали, наши титанчићи". Кад су мали титанчићи почели да стасавају, носе гајбице, преузимају управне одборе, ваљају цигарете и опојна средства, намештају тендере, и врше друге облике демократске власти, постали су опасност за своје створитеље, па су их они као такве затворили у подземље (*1). Тако је поред Небеске и Земаљске, настала и подземна Србија као најорганизованији облик демократског друштва у Србији како онда, тако и данас. Како је протицало оно што је и пре Ајнштајна било релативно, јер се Грцима одазивало на - хронос, а Србима на - време, један од титана по имену Хронос, излази из подземља и ослобађа осталу браћу и сестре. Док се Уран рачунао колико гласова треба да покраде на следећим демократским изборима, Хронос успева да му помрси те рачуне, тако што га баца на ђубриште историје и расписује тендер за изградњу свог ђубришта историје, на које га истим поступком баца његово, не само руку, дело, које му се одазивало на - сине, иако се звало Зевс. Тако је настала и она наша народна: "Храни пса да те уједе!" Што се тиче настанка српских Богова, и дан данас бисмо могли да се закунемо да се ништа није променило и да је Грчим митоманима свака на месту. Али кад су почели да нам тумаче постанак нас као онога што се данас на телевизији назива разулареном масом, бирачким телом, рајом, багром, суфицитом, бедом, сиромаштвом, колатералом беле куге, народом, и осталим погрдним именима, морали смо да им кажемо историјско - не. По тој теорији смо и као Срби и као људи настали тако што смо никли из земље попут маслачкова, белих рада, коприва, корова и осталог зелениша. Па су и сами посумњавши у нешто тако неприкладно тврдили да нас је титан Прометеј направио од глине, а Атина нам је удахнула душу. Не може се рећи да нам ова идеја о безгрешном зачећу Срба није пријала. Али, какви бисмо ми Срби били кад бисмо дозволили Зевсу да нашег створитеља Прометеја, окује гвозденим ланцима за једну стену на Кавказу, и као таквог га сервира птичурини која је обожавала да му сваког дана кљуцка јетру. Мада није далеко од истине да је тако настала она наша народна: "Поједоше ми џигерицу." Можемо да поверујемо да је Прометеј из превелике љубави према Србима застранио у кривично дело крађе ватре, па је замеривши се невладиним организацијама за заштиту дивљих звери, ухватио диљег бика и дао нам га да злостављамо тако што ћемо га упрегнути. Али да га и поред свега што је учинио за српство, од страдалништва не спасу српски хероји и њихови јатаци, него неки тамо Херакле, то је нешто што ни највећи српски еуроскептици не могу да прихвате здраво за готово. Није нам преостало ништа друго него да се захвалимо браћи Грцима на безуспешном бављену нама и нашим постањем. Наш председник није ни стигао да им се преко телевизије извине, а ми смо почели да размишљамо својом главом, којом приликом смо као по неком, све до овог тренутка, неписаном правилу видели свога Бога. Кад смо написали правило, остало је још само да га образложимо. Дакле. На почетку не беше ништа. А у сред тога ништа беше Бог. У сред те пустоши, Бог се, за разлику од поштених Срба данас, није мирио са затеченим стањем, него се осврнуо око себе у потрази за било чим што би имало својства богоданости. И тако је угледао мноштво српских Вождова које је све до једног красила богомданост. Вождови су му се преставили овим редом: Први вођа Срба (чије нам се име није читко урезало у памћење), али се зна да је био син кнеза Дервана, који нас је, у седмом веку, довео на Балкан; Па, Вишеслав, кнез (после 780); За њим, Радослав, кнез (осми и девети век); Потом, Просигој, кнез (822-836), син Радославов. И даље овим редом: Властимир, кнез (836-863), син Просигојев; Мутимир, кнез (863-891), син Властимиров; Прибислав Мутимировић, кнез (891-892), син Мутимиров; Петар Гојниковић, кнез (892-917), син Мутимировог брата Гојника; Павле Брановић, кнез (917-920), унук Мутимиров, од сина Брана; Захарија Прибислављевић, велики жупан (920-924), син Прибиславов; Србија под Бугарском (924–931); ^аслав Клонимировић, кнез (931-960); Тихомир, кнез (960–980); Љутомир, кнез (980–1003); Љутомиров син, (име непознато) кнез (1003–1030); Љутовит, кнез (1030–1070); Вукан, жупан (1091-1112), велики жупан (1112-1118); Грађански рат (1106–1120); Урош Први, велики жупан (1143-1146), синовац Вуканов; Урош Други Првослав, велики жупан (1146-1155); Деса, жупан (1155-1162), велики жупан (1162-1165); (?) Урош Други, велики жупан (1156–1162); (?) Белош, велики жупан (1162.); Тихомир, велики жупан (1165-1166); Стефан Немања, велики жупан (1166-1196); Стефан Немањић (Стефан Првовенчани), велики жупан (1196-1202) и (1204-1217), краљ (1217-1228); Вукан Немањић, велики жупан (1202-1204); Радослав, краљ (1228-1234); Владислав, краљ (1234-1243); Урош Први, краљ (1243-1276); Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316); Владислав Други, краљ Срема (1316-1325), син Драгутинов; Милутин (Урош Други), краљ Србије (1282-1321); Стефан Дечански (Урош Трећи), краљ Србије (1321-1331); Стефан Урош ^етврти Душан, краљ Србије (1331-1345), цар (1345-1355); Урош, цар (1355-1371); Симеон Синиша, цар Епира (1359-1372); Вукашин Мрњавчевић, краљ (1365-1371); Марко Мрњавчевић, краљ (1371-1395); Лазар Хребељановић, кнез (1371-1389); Вук Бранковић, господар Косова (1371-1398); Јован Урош, цар (1372-1373), син цара Симеона (Синише); Стефан Лазаревић, кнез (1389-1402), деспот (1402-1427); Ђурађ Бранковић, деспот Србије (1427-1456); Лазар Бранковић, деспот Србије (1456-1458); Стефан Бранковић, деспот Србије (1458); Стефан Томашевић, краљевић Босне и деспот Србије (1458-1459); Србија под Отоманским царством (1459–1804); Вук Гргуревић, деспот Србије (1471-1485); Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496); Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502); Иваниш Берислав, деспот Србије (1504-1514); Стеван Берислав, деспот Србије (1520-1535); Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527); Радич Божић, деспот Србије (1527-1528); Павле Бакић, деспот Србије (1537); Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540); Јован Монастерлија, подвојвода Срба у Аустрији (1691-1706); Генерал Одијер, привремени управник Србије (1718-1720); Александар од Виртемберга, гувернер Србије (1720-1733); Ђорђе Петровић (Карађорће), вожд (1804-1813); Србија под Отоманским царством (1813–1815); Милош Обреновић, кнез Србије (1815-1839) и (1858-1860); Милан Обреновић, кнез Србије (1839); Михаило Обреновић, кнез Србије (1839-1842); Александар Карађорђевић, кнез Србије (1842-1858); Стеван Шупљикац, војвода Српске Војводине (1848); Јосиф Рајачић, управитељ Српске Војводине (1848-1849); Михаило Обреновић, кнез Србије (1860-1868); намесници (1868-1872): Миливоје Блазнавац, Јован Ристић, Јован Гавриловић; Милан Обреновић, кнез Србије (1872-1882), краљ (1882-1889); Намесници (1889-1893): Јован Ристић, Коста Протић, Јован Белимарковић; Александар Обреновић, краљ Србије (1893-1903); Петар Први Карађорђевић, краљ Србије (1903-1918); Милан Аћимовић, председник комесарске управе Србије 1941; Милан Недић, председник Владе националног спаса Србије (1941-1944); Србија није имала владара (1945–1974); Драгослав Марковић, председник Србије (1974-1978); Добривоје Видић, председник Србије (1978-1982); Никола Љубичић, председник Србије (1982-1984); Душан ^кребић, председник Србије (1984-1986); Иван Стамболић, председник Србије (1986-1987); Петар Грачанин, председник Србије (1987-1989); Слободан Милошевић, председник Србије (1989-1997); Милан Милутиновић, председник Србије (1997-2002); Вршиоци дужности председника/председнице Србије (2002-2004): Наташа Мићић, Војислав Михаиловић, Предраг Марковић; Борис Тадић, председник Србије (2004). Кад су српски Вождови угледали свога Бога, одмах су изашли са захтевом да им се додели окружење у виду доле земља горе небо, па овде поток тамо цвет, па до Токија, и све тако у стилу српских поскочица. Бог се, у чуду, чешкао по ономе што је прво себи створио, а што је познатије као - брада, док су српски вождови вождили жестоке дискусије око својих захтева: Србију са Косовом - без Косова, Србија са климом - расклиматизовану, Србију са Крајином - без Украјине… Србију, Србију и само Србију, јер ми кад туђе нећемо, своје не дамо… ако би нам тако драги Бог помогао! Дојади Богу та галама те он преставши са чешкањем, у намери да ућутка српске вождове, пљесну тако снажно божјим рукама, да је изазвао оно што се данас у науци назива Велики Прасак. И тако је, много пре него и сам народ, настала она народна према којој је Велики Прасак – Велика Србија. Ето, тако је нама драги Бог помогао да дођемо до територије. Коју смо сада могли да губимо, добијамо, освајамо, издајемо, бранимо, цинкаримо, шпијамо, и на крају буд-зашто распродајемо.

...наставиће се...

Личне алатке
View and edit namespaces data

sr

Варијанте
Радње
Навигација
Алатке
Други језици