Хумор — разлика између измена

Извор: Нециклопедија
Иди на навигацију Иди на претрагу
(New page: Јасмина Буква--~~~~ Kako je nastala Srbija Mnogo pre nego {to smo dobili korupciju, Grci su imali mit po kome su Nebeska i Zemaqska Srbija bile izme{ane, pa je vladao haos. D...)
 
м (Само пребацивање, ништа више)
Ред 1: Ред 1:
  +
Како је настала Србија
Јасмина Буква--[[Корисник:213.240.15.131|213.240.15.131]] 20:01, 10. децембар 2007. (UTC)
 
   
  +
Много пре него што смо добили корупцију, Грци су имали мит по коме су Небеска и Земаљска Србија биле измешане, па је владао хаос. Док су српске демократске снаге, сциле и харибде, ломиле копља око тога како да се стане на крај том хаотизму, из истога су се издвојили богиња која се одазивала на име Геја, што на братском грчком значи - земља, и бог Уран, илити - небо. Као такви, а све у складу са демократским принципима којима и данас тежимо, њих двоје су изродили мале богчиће. Ти мали богчићи су имали све особине данашњих малих богова, па не чуди што су им тата Уран и мама Геја тепали: "мали, наши титанчићи". Кад су мали титанчићи почели да стасавају, носе гајбице, преузимају управне одборе, ваљају цигарете и опојна средства, намештају тендере, и врше друге облике демократске власти, постали су опасност за своје створитеље, па су их они као такве затворили у подземље. Тако је поред Небеске и Земаљске, настала и подземна Србија као најорганизованији облик демократског друштва у Србији како онда, тако и данас. Како је протицало оно што је и пре Ајнштајна било релативно, јер се Грцима одазивало на - хронос, а Србима на - време, један од титана по имену Хронос, излази из подземља и ослобађа осталу браћу и сестре. Док се Уран рачунао колико гласова треба да покраде на следећим демократским изборима, Хронос успева да му помрси те рачуне, тако што га баца на ђубриште историје и расписује тендер за изградњу свог ђубришта историје, на које га истим поступком баца његово, не само руку, дело, које му се одазивало на - сине, иако се звало Зевс. Тако је настала и она наша народна: "Храни пса да те уједе!" Што се тиче настанка српских Богова, и дан данас бисмо могли да се закунемо да се ништа није променило и да је Грчим митоманима свака на месту. Али кад су почели да нам тумаче постанак нас као онога што се данас на телевизији назива разулареном масом, бирачким телом, рајом, багром, суфицитом, бедом, сиромаштвом, колатералом беле куге, народом, и осталим погрдним именима, морали смо да им кажемо историјско - не. По тој теорији смо и као Срби и као људи настали тако што смо никли из земље попут маслачкова, белих рада, коприва, корова и осталог зелениша. Па су и сами посумњавши у нешто тако неприкладно тврдили да нас је титан Прометеј направио од глине, а Атина нам је удахнула душу. Не може се рећи да нам ова идеја о безгрешном зачећу Срба није пријала. Али, какви бисмо ми Срби били кад бисмо дозволили Зевсу да нашег створитеља Прометеја, окује гвозденим ланцима за једну стену на Кавказу, и као таквог га сервира птичурини која је обожавала да му сваког дана кљуцка јетру. Мада није далеко од истине да је тако настала она наша народна: "Поједоше ми џигерицу." Можемо да поверујемо да је Прометеј из превелике љубави према Србима застранио у кривично дело крађе ватре, па је замеривши се невладиним организацијама за заштиту дивљих звери, ухватио диљег бика и дао нам га да злостављамо тако што ћемо га упрегнути. Али да га и поред свега што је учинио за српство, од страдалништва не спасу српски хероји и њихови јатаци, него неки тамо Херакле, то је нешто што ни највећи српски еуроскептици не могу да прихвате здраво за готово. Није нам преостало ништа друго него да се захвалимо браћи Грцима на безуспешном бављену нама и нашим постањем. Наш председник није ни стигао да им се преко телевизије извине, а ми смо почели да размишљамо својом главом, којом приликом смо као по неком, све до овог тренутка, неписаном правилу видели свога Бога. Кад смо написали правило, остало је још само да га образложимо. Дакле. На почетку не беше ништа. А у сред тога ништа беше Бог. У сред те пустоши, Бог се, за разлику од поштених Срба данас, није мирио са затеченим стањем, него се осврнуо око себе у потрази за било чим што би имало својства богоданости. И тако је угледао мноштво српских Вождова које је све до једног красила богомданост. Вождови су му се преставили овим редом: Први вођа Срба (чије нам се име није читко урезало у памћење), али се зна да је био син кнеза Дервана, који нас је, у седмом веку, довео на Балкан; Па, Вишеслав, кнез (после 780); За њим, Радослав, кнез (осми и девети век); Потом, Просигој, кнез (822-836), син Радославов. И даље овим редом: Властимир, кнез (836-863), син Просигојев; Мутимир, кнез (863-891), син Властимиров; Прибислав Мутимировић, кнез (891-892), син Мутимиров; Петар Гојниковић, кнез (892-917), син Мутимировог брата Гојника; Павле Брановић, кнез (917-920), унук Мутимиров, од сина Брана; Захарија Прибислављевић, велики жупан (920-924), син Прибиславов; Србија под Бугарском (924–931); ^аслав Клонимировић, кнез (931-960); Тихомир, кнез (960–980); Љутомир, кнез (980–1003); Љутомиров син, (име непознато) кнез (1003–1030); Љутовит, кнез (1030–1070); Вукан, жупан (1091-1112), велики жупан (1112-1118); Грађански рат (1106–1120); Урош Први, велики жупан (1143-1146), синовац Вуканов; Урош Други Првослав, велики жупан (1146-1155); Деса, жупан (1155-1162), велики жупан (1162-1165); (?) Урош Други, велики жупан (1156–1162); (?) Белош, велики жупан (1162.); Тихомир, велики жупан (1165-1166); Стефан Немања, велики жупан (1166-1196); Стефан Немањић (Стефан Првовенчани), велики жупан (1196-1202) и (1204-1217), краљ (1217-1228); Вукан Немањић, велики жупан (1202-1204); Радослав, краљ (1228-1234); Владислав, краљ (1234-1243); Урош Први, краљ (1243-1276); Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316); Владислав Други, краљ Срема (1316-1325), син Драгутинов; Милутин (Урош Други), краљ Србије (1282-1321); Стефан Дечански (Урош Трећи), краљ Србије (1321-1331); Стефан Урош ^етврти Душан, краљ Србије (1331-1345), цар (1345-1355); Урош, цар (1355-1371); Симеон Синиша, цар Епира (1359-1372); Вукашин Мрњавчевић, краљ (1365-1371); Марко Мрњавчевић, краљ (1371-1395); Лазар Хребељановић, кнез (1371-1389); Вук Бранковић, господар Косова (1371-1398); Јован Урош, цар (1372-1373), син цара Симеона (Синише); Стефан Лазаревић, кнез (1389-1402), деспот (1402-1427); Ђурађ Бранковић, деспот Србије (1427-1456); Лазар Бранковић, деспот Србије (1456-1458); Стефан Бранковић, деспот Србије (1458); Стефан Томашевић, краљевић Босне и деспот Србије (1458-1459); Србија под Отоманским царством (1459–1804); Вук Гргуревић, деспот Србије (1471-1485); Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496); Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502); Иваниш Берислав, деспот Србије (1504-1514); Стеван Берислав, деспот Србије (1520-1535); Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527); Радич Божић, деспот Србије (1527-1528); Павле Бакић, деспот Србије (1537); Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540); Јован Монастерлија, подвојвода Срба у Аустрији (1691-1706); Генерал Одијер, привремени управник Србије (1718-1720); Александар од Виртемберга, гувернер Србије (1720-1733); Ђорђе Петровић (Карађорће), вожд (1804-1813); Србија под Отоманским царством (1813–1815); Милош Обреновић, кнез Србије (1815-1839) и (1858-1860); Милан Обреновић, кнез Србије (1839); Михаило Обреновић, кнез Србије (1839-1842); Александар Карађорђевић, кнез Србије (1842-1858); Стеван Шупљикац, војвода Српске Војводине (1848); Јосиф Рајачић, управитељ Српске Војводине (1848-1849); Михаило Обреновић, кнез Србије (1860-1868); намесници (1868-1872): Миливоје Блазнавац, Јован Ристић, Јован Гавриловић; Милан Обреновић, кнез Србије (1872-1882), краљ (1882-1889); Намесници (1889-1893): Јован Ристић, Коста Протић, Јован Белимарковић; Александар Обреновић, краљ Србије (1893-1903); Петар Први Карађорђевић, краљ Србије (1903-1918); Милан Аћимовић, председник комесарске управе Србије 1941; Милан Недић, председник Владе националног спаса Србије (1941-1944); Србија није имала владара (1945–1974); Драгослав Марковић, председник Србије (1974-1978); Добривоје Видић, председник Србије (1978-1982); Никола Љубичић, председник Србије (1982-1984); Душан ^кребић, председник Србије (1984-1986); Иван Стамболић, председник Србије (1986-1987); Петар Грачанин, председник Србије (1987-1989); Слободан Милошевић, председник Србије (1989-1997); Милан Милутиновић, председник Србије (1997-2002); Вршиоци дужности председника/председнице Србије (2002-2004): Наташа Мићић, Војислав Михаиловић, Предраг Марковић; Борис Тадић, председник Србије (2004). Кад су српски Вождови угледали свога Бога, одмах су изашли са захтевом да им се додели окружење у виду доле земља горе небо, па овде поток тамо цвет, па до Токија, и све тако у стилу српских поскочица. Бог се, у чуду, чешкао по ономе што је прво себи створио, а што је познатије као - брада, док су српски вождови вождили жестоке дискусије око својих захтева: Србију са Косовом - без Косова, Србија са климом - расклиматизовану, Србију са Крајином - без Украјине… Србију, Србију и само Србију, јер ми кад туђе нећемо, своје не дамо… ако би нам тако драги Бог помогао! Дојади Богу та галама те он преставши са чешкањем, у намери да ућутка српске вождове, пљесну тако снажно божјим рукама, да је изазвао оно што се данас у науци назива Велики Прасак. И тако је, много пре него и сам народ, настала она народна према којој је Велики Прасак – Велика Србија. Ето, тако је нама драги Бог помогао да дођемо до територије. Коју смо сада могли да губимо, добијамо, освајамо, издајемо, бранимо, цинкаримо, шпијамо, и на крају буд-зашто распродајемо.
Kako je nastala Srbija
 
 
Mnogo pre nego {to smo dobili korupciju, Grci su imali mit po kome su Nebeska i Zemaqska Srbija bile izme{ane, pa je vladao haos. Dok su srpske demokratske snage, scile i haribde, lomile kopqa oko toga kako da se stane na kraj tom haotizmu, iz istoga su se izdvojili bogiwa koja se odazivala na ime Geja, {to na bratskom gr~kom zna~i - zemqa, i bog Uran, iliti - nebo.
 
Kao takvi, a sve u skladu sa demokratskim principima kojima i danas te`imo, wih dvoje su izrodili male bog~i}e. Ti mali bog~i}i su imali sve osobine dana{wih malih bogova, pa ne ~udi {to su im tata Uran i mama Geja tepali: "mali, na{i titan~i}i".
 
Kad su mali titan~i}i po~eli da stasavaju, nose gajbice, preuzimaju upravne odbore, vaqaju cigarete i opojna sredstva, name{taju tendere, i vr{e druge oblike demokratske vlasti, postali su opasnost za svoje stvoriteqe, pa su ih oni kao takve zatvorili u podzemqe.
 
Tako je pored Nebeske i Zemaqske, nastala i podzemna Srbija kao najorganizovaniji oblik demokratskog dru{tva u Srbiji kako onda, tako i danas.
 
Kako je proticalo ono {to je i pre Ajn{tajna bilo relativno, jer se Grcima odazivalo na - hronos, a Srbima na - vreme, jedan od titana po imenu Hronos, izlazi iz podzemqa i osloba|a ostalu bra}u i sestre. Dok se Uran ra~unao koliko glasova treba da pokrade na slede}im demokratskim izborima, Hronos uspeva da mu pomrsi te ra~une, tako {to ga baca na |ubri{te istorije i raspisuje tender za izgradwu svog |ubri{ta istorije, na koje ga istim postupkom baca wegovo, ne samo ruku, delo, koje mu se odazivalo na - sine, iako se zvalo Zevs.
 
Tako je nastala i ona na{a narodna: "Hrani psa da te ujede!"
 
[to se ti~e nastanka srpskih Bogova, i dan danas bismo mogli da se zakunemo da se ni{ta nije promenilo i da je Gr~im mitomanima svaka na mestu. Ali kad su po~eli da nam tuma~e postanak nas kao onoga {to se danas na televiziji naziva razularenom masom, bira~kim telom, rajom, bagrom, suficitom, bedom, siroma{tvom, kolateralom bele kuge, narodom, i ostalim pogrdnim imenima, morali smo da im ka`emo istorijsko - ne.
 
Po toj teoriji smo i kao Srbi i kao qudi nastali tako {to smo nikli iz zemqe poput masla~kova, belih rada, kopriva, korova i ostalog zeleni{a. Pa su i sami posumwav{i u ne{to tako neprikladno tvrdili da nas je titan Prometej napravio od gline, a Atina nam je udahnula du{u. Ne mo`e se re}i da nam ova ideja o bezgre{nom za~e}u Srba nije prijala. Ali, kakvi bismo mi Srbi bili kad bismo dozvolili Zevsu da na{eg stvoriteqa Prometeja, okuje gvozdenim lancima za jednu stenu na Kavkazu, i kao takvog ga servira pti~urini koja je obo`avala da mu svakog dana kqucka jetru.
 
Mada nije daleko od istine da je tako nastala ona na{a narodna: "Pojedo{e mi xigericu."
 
Mo`emo da poverujemo da je Prometej iz prevelike qubavi prema Srbima zastranio u krivi~no delo kra|e vatre, pa je zameriv{i se nevladinim organizacijama za za{titu divqih zveri, uhvatio diqeg bika i dao nam ga da zlostavqamo tako {to }emo ga upregnuti. Ali da ga i pored svega {to je u~inio za srpstvo, od stradalni{tva ne spasu srpski heroji i wihovi jataci, nego neki tamo Herakle, to je ne{to {to ni najve}i srpski euroskeptici ne mogu da prihvate zdravo za gotovo.
 
Nije nam preostalo ni{ta drugo nego da se zahvalimo bra}i Grcima na bezuspe{nom bavqenu nama i na{im postawem. Na{ predsednik nije ni stigao da im se preko televizije izvine, a mi smo po~eli da razmi{qamo svojom glavom, kojom prilikom smo kao po nekom, sve do ovog trenutka, nepisanom pravilu videli svoga Boga.
 
Kad smo napisali pravilo, ostalo je jo{ samo da ga obrazlo`imo.
 
Dakle.
 
Na po~etku ne be{e ni{ta. A u sred toga ni{ta be{e Bog.
 
U sred te pusto{i, Bog se, za razliku od po{tenih Srba danas, nije mirio sa zate~enim stawem, nego se osvrnuo oko sebe u potrazi za bilo ~im {to bi imalo svojstva bogodanosti.
 
I tako je ugledao mno{tvo srpskih Vo`dova koje je sve do jednog krasila bogomdanost.
 
Vo`dovi su mu se prestavili ovim redom:
 
Prvi vo|a Srba (~ije nam se ime nije ~itko urezalo u pam}ewe), ali se zna da je bio sin kneza Dervana, koji nas je, u sedmom veku, doveo na Balkan; Pa, Vi{eslav, knez (posle 780); Za wim, Radoslav, knez (osmi i deveti vek); Potom, Prosigoj, knez (822-836), sin Radoslavov.
 
I daqe ovim redom:
 
Vlastimir, knez (836-863), sin Prosigojev; Mutimir, knez (863-891), sin Vlastimirov; Pribislav Mutimirovi}, knez (891-892), sin Mutimirov; Petar Gojnikovi}, knez (892-917), sin Mutimirovog brata Gojnika; Pavle Branovi}, knez (917-920), unuk Mutimirov, od sina Brana; Zaharija Pribislavqevi}, veliki `upan (920-924), sin Pribislavov; Srbija pod Bugarskom (924–931); ^aslav Klonimirovi}, knez (931-960); Tihomir, knez (960–980); Qutomir, knez (980–1003); Qutomirov sin, (ime nepoznato) knez (1003–1030); Qutovit, knez (1030–1070); Vukan, `upan (1091-1112), veliki `upan (1112-1118); Gra|anski rat (1106–1120); Uro{ Prvi, veliki `upan (1143-1146), sinovac Vukanov; Uro{ Drugi Prvoslav, veliki `upan (1146-1155); Desa, `upan (1155-1162), veliki `upan (1162-1165); (?) Uro{ Drugi, veliki `upan (1156–1162); (?) Belo{, veliki `upan (1162.); Tihomir, veliki `upan (1165-1166); Stefan Nemawa, veliki `upan (1166-1196); Stefan Nemawi} (Stefan Prvoven~ani), veliki `upan (1196-1202) i (1204-1217), kraq (1217-1228); Vukan Nemawi}, veliki `upan (1202-1204); Radoslav, kraq (1228-1234); Vladislav, kraq (1234-1243); Uro{ Prvi, kraq (1243-1276); Dragutin, kraq Srbije (1276-1282), kraq Srema (1282-1316); Vladislav Drugi, kraq Srema (1316-1325), sin Dragutinov; Milutin (Uro{ Drugi), kraq Srbije (1282-1321); Stefan De~anski (Uro{ Tre}i), kraq Srbije (1321-1331); Stefan Uro{ ^etvrti Du{an, kraq Srbije (1331-1345), car (1345-1355); Uro{, car (1355-1371); Simeon Sini{a, car Epira (1359-1372); Vuka{in Mrwav~evi}, kraq (1365-1371); Marko Mrwav~evi}, kraq (1371-1395); Lazar Hrebeqanovi}, knez (1371-1389); Vuk Brankovi}, gospodar Kosova (1371-1398); Jovan Uro{, car (1372-1373), sin cara Simeona (Sini{e); Stefan Lazarevi}, knez (1389-1402), despot (1402-1427); \ura| Brankovi}, despot Srbije (1427-1456); Lazar Brankovi}, despot Srbije (1456-1458); Stefan Brankovi}, despot Srbije (1458); Stefan Toma{evi}, kraqevi} Bosne i despot Srbije (1458-1459); Srbija pod Otomanskim carstvom (1459–1804); Vuk Grgurevi}, despot Srbije (1471-1485); \or|e Brankovi}, despot Srbije (1486-1496); Jovan Brankovi}, despot Srbije (1496-1502); Ivani{ Berislav, despot Srbije (1504-1514); Stevan Berislav, despot Srbije (1520-1535); Jovan Nenad, samozvani srpski car (1526-1527); Radi~ Bo`i}, despot Srbije (1527-1528); Pavle Baki}, despot Srbije (1537); Stefan [tiqanovi}, despot Srbije (1537-1540); Jovan Monasterlija, podvojvoda Srba u Austriji (1691-1706); General Odijer, privremeni upravnik Srbije (1718-1720); Aleksandar od Virtemberga, guverner Srbije (1720-1733); \or|e Petrovi} (Kara|or}e), vo`d (1804-1813); Srbija pod Otomanskim carstvom (1813–1815); Milo{ Obrenovi}, knez Srbije (1815-1839) i (1858-1860); Milan Obrenovi}, knez Srbije (1839); Mihailo Obrenovi}, knez Srbije (1839-1842); Aleksandar Kara|or|evi}, knez Srbije (1842-1858); Stevan [upqikac, vojvoda Srpske Vojvodine (1848); Josif Raja~i}, upraviteq Srpske Vojvodine (1848-1849); Mihailo Obrenovi}, knez Srbije (1860-1868); namesnici (1868-1872): Milivoje Blaznavac, Jovan Risti}, Jovan Gavrilovi}; Milan Obrenovi}, knez Srbije (1872-1882), kraq (1882-1889); Namesnici (1889-1893): Jovan Risti}, Kosta Proti}, Jovan Belimarkovi}; Aleksandar Obrenovi}, kraq Srbije (1893-1903); Petar Prvi Kara|or|evi}, kraq Srbije (1903-1918); Milan A}imovi}, predsednik komesarske uprave Srbije 1941; Milan Nedi}, predsednik Vlade nacionalnog spasa Srbije (1941-1944); Srbija nije imala vladara (1945–1974); Dragoslav Markovi}, predsednik Srbije (1974-1978); Dobrivoje Vidi}, predsednik Srbije (1978-1982); Nikola Qubi~i}, predsednik Srbije (1982-1984); Du{an ^krebi}, predsednik Srbije (1984-1986); Ivan Stamboli}, predsednik Srbije (1986-1987); Petar Gra~anin, predsednik Srbije (1987-1989); Slobodan Milo{evi}, predsednik Srbije (1989-1997); Milan Milutinovi}, predsednik Srbije (1997-2002); Vr{ioci du`nosti predsednika/predsednice Srbije (2002-2004): Nata{a Mi}i}, Vojislav Mihailovi}, Predrag Markovi}; Boris Tadi}, predsednik Srbije (2004).
 
Kad su srpski Vo`dovi ugledali svoga Boga, odmah su iza{li sa zahtevom da im se dodeli okru`ewe u vidu dole zemqa gore nebo, pa ovde potok tamo cvet, pa do Tokija, i sve tako u stilu srpskih posko~ica.
 
Bog se, u ~udu, ~e{kao po onome {to je prvo sebi stvorio, a {to je poznatije kao - brada, dok su srpski vo`dovi vo`dili `estoke diskusije oko svojih zahteva: Srbiju sa Kosovom - bez Kosova, Srbija sa klimom - rasklimatizovanu, Srbiju sa Krajinom - bez Ukrajine… Srbiju, Srbiju i samo Srbiju, jer mi kad tu|e ne}emo, svoje ne damo… ako bi nam tako dragi Bog pomogao!
 
Dojadi Bogu ta galama te on prestav{i sa ~e{kawem, u nameri da u}utka srpske vo`dove, pqesnu tako sna`no bo`jim rukama, da je izazvao ono {to se danas u nauci naziva Veliki Prasak.
 
I tako je, mnogo pre nego i sam narod, nastala ona narodna prema kojoj je Veliki Prasak – Velika Srbija.
 
Eto, tako je nama dragi Bog pomogao da do|emo do teritorije.
 
Koju smo sada mogli da gubimo, dobijamo, osvajamo, izdajemo, branimo, cinkarimo, {pijamo, i na kraju bud-za{to rasprodajemo.
 
   
 
...наставиће се...
 
...наставиће се...

Верзија на дан 13. децембар 2007. у 13:03 ч.

Како је настала Србија

Много пре него што смо добили корупцију, Грци су имали мит по коме су Небеска и Земаљска Србија биле измешане, па је владао хаос. Док су српске демократске снаге, сциле и харибде, ломиле копља око тога како да се стане на крај том хаотизму, из истога су се издвојили богиња која се одазивала на име Геја, што на братском грчком значи - земља, и бог Уран, илити - небо. Као такви, а све у складу са демократским принципима којима и данас тежимо, њих двоје су изродили мале богчиће. Ти мали богчићи су имали све особине данашњих малих богова, па не чуди што су им тата Уран и мама Геја тепали: "мали, наши титанчићи". Кад су мали титанчићи почели да стасавају, носе гајбице, преузимају управне одборе, ваљају цигарете и опојна средства, намештају тендере, и врше друге облике демократске власти, постали су опасност за своје створитеље, па су их они као такве затворили у подземље. Тако је поред Небеске и Земаљске, настала и подземна Србија као најорганизованији облик демократског друштва у Србији како онда, тако и данас. Како је протицало оно што је и пре Ајнштајна било релативно, јер се Грцима одазивало на - хронос, а Србима на - време, један од титана по имену Хронос, излази из подземља и ослобађа осталу браћу и сестре. Док се Уран рачунао колико гласова треба да покраде на следећим демократским изборима, Хронос успева да му помрси те рачуне, тако што га баца на ђубриште историје и расписује тендер за изградњу свог ђубришта историје, на које га истим поступком баца његово, не само руку, дело, које му се одазивало на - сине, иако се звало Зевс. Тако је настала и она наша народна: "Храни пса да те уједе!" Што се тиче настанка српских Богова, и дан данас бисмо могли да се закунемо да се ништа није променило и да је Грчим митоманима свака на месту. Али кад су почели да нам тумаче постанак нас као онога што се данас на телевизији назива разулареном масом, бирачким телом, рајом, багром, суфицитом, бедом, сиромаштвом, колатералом беле куге, народом, и осталим погрдним именима, морали смо да им кажемо историјско - не. По тој теорији смо и као Срби и као људи настали тако што смо никли из земље попут маслачкова, белих рада, коприва, корова и осталог зелениша. Па су и сами посумњавши у нешто тако неприкладно тврдили да нас је титан Прометеј направио од глине, а Атина нам је удахнула душу. Не може се рећи да нам ова идеја о безгрешном зачећу Срба није пријала. Али, какви бисмо ми Срби били кад бисмо дозволили Зевсу да нашег створитеља Прометеја, окује гвозденим ланцима за једну стену на Кавказу, и као таквог га сервира птичурини која је обожавала да му сваког дана кљуцка јетру. Мада није далеко од истине да је тако настала она наша народна: "Поједоше ми џигерицу." Можемо да поверујемо да је Прометеј из превелике љубави према Србима застранио у кривично дело крађе ватре, па је замеривши се невладиним организацијама за заштиту дивљих звери, ухватио диљег бика и дао нам га да злостављамо тако што ћемо га упрегнути. Али да га и поред свега што је учинио за српство, од страдалништва не спасу српски хероји и њихови јатаци, него неки тамо Херакле, то је нешто што ни највећи српски еуроскептици не могу да прихвате здраво за готово. Није нам преостало ништа друго него да се захвалимо браћи Грцима на безуспешном бављену нама и нашим постањем. Наш председник није ни стигао да им се преко телевизије извине, а ми смо почели да размишљамо својом главом, којом приликом смо као по неком, све до овог тренутка, неписаном правилу видели свога Бога. Кад смо написали правило, остало је још само да га образложимо. Дакле. На почетку не беше ништа. А у сред тога ништа беше Бог. У сред те пустоши, Бог се, за разлику од поштених Срба данас, није мирио са затеченим стањем, него се осврнуо око себе у потрази за било чим што би имало својства богоданости. И тако је угледао мноштво српских Вождова које је све до једног красила богомданост. Вождови су му се преставили овим редом: Први вођа Срба (чије нам се име није читко урезало у памћење), али се зна да је био син кнеза Дервана, који нас је, у седмом веку, довео на Балкан; Па, Вишеслав, кнез (после 780); За њим, Радослав, кнез (осми и девети век); Потом, Просигој, кнез (822-836), син Радославов. И даље овим редом: Властимир, кнез (836-863), син Просигојев; Мутимир, кнез (863-891), син Властимиров; Прибислав Мутимировић, кнез (891-892), син Мутимиров; Петар Гојниковић, кнез (892-917), син Мутимировог брата Гојника; Павле Брановић, кнез (917-920), унук Мутимиров, од сина Брана; Захарија Прибислављевић, велики жупан (920-924), син Прибиславов; Србија под Бугарском (924–931); ^аслав Клонимировић, кнез (931-960); Тихомир, кнез (960–980); Љутомир, кнез (980–1003); Љутомиров син, (име непознато) кнез (1003–1030); Љутовит, кнез (1030–1070); Вукан, жупан (1091-1112), велики жупан (1112-1118); Грађански рат (1106–1120); Урош Први, велики жупан (1143-1146), синовац Вуканов; Урош Други Првослав, велики жупан (1146-1155); Деса, жупан (1155-1162), велики жупан (1162-1165); (?) Урош Други, велики жупан (1156–1162); (?) Белош, велики жупан (1162.); Тихомир, велики жупан (1165-1166); Стефан Немања, велики жупан (1166-1196); Стефан Немањић (Стефан Првовенчани), велики жупан (1196-1202) и (1204-1217), краљ (1217-1228); Вукан Немањић, велики жупан (1202-1204); Радослав, краљ (1228-1234); Владислав, краљ (1234-1243); Урош Први, краљ (1243-1276); Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316); Владислав Други, краљ Срема (1316-1325), син Драгутинов; Милутин (Урош Други), краљ Србије (1282-1321); Стефан Дечански (Урош Трећи), краљ Србије (1321-1331); Стефан Урош ^етврти Душан, краљ Србије (1331-1345), цар (1345-1355); Урош, цар (1355-1371); Симеон Синиша, цар Епира (1359-1372); Вукашин Мрњавчевић, краљ (1365-1371); Марко Мрњавчевић, краљ (1371-1395); Лазар Хребељановић, кнез (1371-1389); Вук Бранковић, господар Косова (1371-1398); Јован Урош, цар (1372-1373), син цара Симеона (Синише); Стефан Лазаревић, кнез (1389-1402), деспот (1402-1427); Ђурађ Бранковић, деспот Србије (1427-1456); Лазар Бранковић, деспот Србије (1456-1458); Стефан Бранковић, деспот Србије (1458); Стефан Томашевић, краљевић Босне и деспот Србије (1458-1459); Србија под Отоманским царством (1459–1804); Вук Гргуревић, деспот Србије (1471-1485); Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496); Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502); Иваниш Берислав, деспот Србије (1504-1514); Стеван Берислав, деспот Србије (1520-1535); Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527); Радич Божић, деспот Србије (1527-1528); Павле Бакић, деспот Србије (1537); Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540); Јован Монастерлија, подвојвода Срба у Аустрији (1691-1706); Генерал Одијер, привремени управник Србије (1718-1720); Александар од Виртемберга, гувернер Србије (1720-1733); Ђорђе Петровић (Карађорће), вожд (1804-1813); Србија под Отоманским царством (1813–1815); Милош Обреновић, кнез Србије (1815-1839) и (1858-1860); Милан Обреновић, кнез Србије (1839); Михаило Обреновић, кнез Србије (1839-1842); Александар Карађорђевић, кнез Србије (1842-1858); Стеван Шупљикац, војвода Српске Војводине (1848); Јосиф Рајачић, управитељ Српске Војводине (1848-1849); Михаило Обреновић, кнез Србије (1860-1868); намесници (1868-1872): Миливоје Блазнавац, Јован Ристић, Јован Гавриловић; Милан Обреновић, кнез Србије (1872-1882), краљ (1882-1889); Намесници (1889-1893): Јован Ристић, Коста Протић, Јован Белимарковић; Александар Обреновић, краљ Србије (1893-1903); Петар Први Карађорђевић, краљ Србије (1903-1918); Милан Аћимовић, председник комесарске управе Србије 1941; Милан Недић, председник Владе националног спаса Србије (1941-1944); Србија није имала владара (1945–1974); Драгослав Марковић, председник Србије (1974-1978); Добривоје Видић, председник Србије (1978-1982); Никола Љубичић, председник Србије (1982-1984); Душан ^кребић, председник Србије (1984-1986); Иван Стамболић, председник Србије (1986-1987); Петар Грачанин, председник Србије (1987-1989); Слободан Милошевић, председник Србије (1989-1997); Милан Милутиновић, председник Србије (1997-2002); Вршиоци дужности председника/председнице Србије (2002-2004): Наташа Мићић, Војислав Михаиловић, Предраг Марковић; Борис Тадић, председник Србије (2004). Кад су српски Вождови угледали свога Бога, одмах су изашли са захтевом да им се додели окружење у виду доле земља горе небо, па овде поток тамо цвет, па до Токија, и све тако у стилу српских поскочица. Бог се, у чуду, чешкао по ономе што је прво себи створио, а што је познатије као - брада, док су српски вождови вождили жестоке дискусије око својих захтева: Србију са Косовом - без Косова, Србија са климом - расклиматизовану, Србију са Крајином - без Украјине… Србију, Србију и само Србију, јер ми кад туђе нећемо, своје не дамо… ако би нам тако драги Бог помогао! Дојади Богу та галама те он преставши са чешкањем, у намери да ућутка српске вождове, пљесну тако снажно божјим рукама, да је изазвао оно што се данас у науци назива Велики Прасак. И тако је, много пре него и сам народ, настала она народна према којој је Велики Прасак – Велика Србија. Ето, тако је нама драги Бог помогао да дођемо до територије. Коју смо сада могли да губимо, добијамо, освајамо, издајемо, бранимо, цинкаримо, шпијамо, и на крају буд-зашто распродајемо.

...наставиће се...